O ovim tvrdnjama bi se moglo diskutovati da u Srbiji ne postoji stroga zakonska regulativa koja propisuje uslove za rad fakulteta, kao i tela koja sprovode i kontrolišu propise i kvalitet rada, ispunjavanje standarda, referentnost, kompetentnost... To su jedina tela koja imaju potpuni uvid u kvalitet nastave, a koju čine u ogromnoj većini priznati i cenjeni profesori upravo sa državnih univerziteta. Iako objektivno rade u izuzetno teškim uslovima, oni jedini mogu kompetentno donositi merodavne odluke koje svedoče o kvalitetu studija.
Zakon je vrlo jasno i precizno definisao na koji način se, posebno u oblasti pravnih nauka, može proveriti stepen znanja – pre svega putem pravosudnog ispita.
Logično se nameće pitanje zašto bi ovo neko svake godine u isto vreme radio, kad zna da državni organi imaju potpuni uvid u sve segmente nastave i obrazovanja na visokoškolskim ustanovama.
Iza ovakve kampanje stoje pojedinci koje plaši, pre svega, gubitak stečenih pozicija, ali i pozamašnih finansijskih sredstava koje donose samofinansirajući studenti. Stara je mudrost da kada nešto nije jasno treba samo pratiti tokove novca. Novac, u ovom slučaju, tržišni kolač se smanjuje, a za šta su svojim ponašanjem ali i kvalitetom svoje nastave, najodgovorniji upravo oni koji stvaraju ovakvu atmosferu. Oni su najčešće c malim brojem objavljenih stručnih radova. Zaboravljaju da su tu zbog studenata, a ne obratno.
Mišljenja sam da je ravnopravnost tekovina koju treba negovati i podsticati, pogotovu u akademskoj zajednici, ali i poštovati konkurenciju koju na tržištu imate, jer kako biste drugačije znali svoju meru. U suprotnom, došli bismo do paradoksalne situacije da se stvara monopol koji ne proističe iz ponude već kao posledica nametnutog ograničavanja šireg izbora i slobode studiranja.
I zato, pustite našu decu sama da odluče. Ona su za to dovoljno zrela i pametna.
Prof. dr Marko Carić
27.03.2013.
