Pravila su postavljena tako da se ipak držimo u liniji normale koja je pred nama; ona su tu s razlogom i to je u potpunosti uredu; ono što nije u redu je to što se moramo boriti sami za sebe. Moramo se boriti za prava koja su nam od samog početka već trebala biti data bez ikakvog uslova. Nije smela postojati linija koja će nas deliti dugi niz godina. Poput pečata na našim leđima kako bi bili označeni onim što smemo ili ne smemo činiti. Ljudski rad i njegovo pravo na to predstavlja veoma široko postavljenu kategoriju o kojoj se dugo godina diskutovalo, ipak, tužna je činjenica da su naša prava usvojena tek hailjadu devetsto četrdeset osme godine. Svet u kome živimo bio bi mnogo slobodnije mesto kada se takvo pravo ne bi moralo usvajati, već da ono postoji unutar nas samih bez razloga da mi previše govorimo o njemu. Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima uspela je pomoći na mnogo načina povodom teme o kojoj se trenutno govori. Sva ljudska bića se rađaju slobodna, jednaka u dostojanstvu i pravima, između ostalih, tu spada i pravo na rad. Ipak, čak i nakon toliko godina, države se u nacionalnom nivou susreću sa poteškoćama u realizovanju ustanovljenih ljudskih prava. U vidu pravne kategorije, pravo na rad je staro više od jednog veka, dok je moralno pravo, staro i znatno više. Mnogi, u koje se i ja sama ubrajam, smatraju da pravo na rad izvire iz same čovekove prirode, njegovog bića, jer da bi opstao, čovek mora svojim radom da obezbedi neophodne uslove za život. Pravo na rad treba da sadrži slobodan izbor zanimanja, pravo na dostupnost radnog mesta svima bez obzira na razlike koje bi se možda mogle uočiti na prvi pogled. Bezbedni i zdravi uslovi na radu, bezbednost koju nam poslodavci garantuju, pravo na dnevni i nedeljni odmor, plaćen godišnji odmor. Sve su to naša prava, reči ispisane na komadima papira koje će neko pogledati kada je potrebno. Sve od nabrojanog zvuči kao skrojeno za društvo u kome živimo, ipak, sprovođenje ovih prava ne realizuje se uvek onako kako bi to treblo da bude. Koliko samo pojedinaca postoji da svakog dana odlaze na posao znajući prava koja bi trebala da budu ispunjena prema njima. Često iz straha ne žele da prijave diskriminaciju, neravnopravnost koja se događa, ne žele da je prijave upravo iz straha za svoju budućnost – šta će dalje biti? Država i njena prava, osnažuju iz dana u dan, ali ipak, ne dovoljno kako bi svaki stanovnik osetio da je upravo ovo zemlja u kojoj će se osećati slobodno. Sigurna sam da će se to promeniti jednog dana, samo taj dan nije danas. Do tada možemo učiniti ono što je u našoj mogućnosti, razlike među nama, razlike vidljive na oko kao i one koje se kriju unutar nas tako da ih niko ne vidi, ne bi smele postojati da bi nas sputavale u ostvarenju željenog cilja. Rad, posao kojim se bavimo ili ćemo se tek njime baviti treba da bude otvoren kako bi primao sve one koji žele da učestvuju u njemu. Materijalna vrednost je značajna za opstanak, ipak, čini se da svi zanemaruju duhovnu vrednost koja dolazi ovim pravom. Sloboda govora i naših dela ne treba da bude ograničena tako da nas drži u lancima, radeći ono što želimo ostvarićemo slobodu makar u maloj dozi. Nikada ne možemo znati koliko samo nečiji život može crno izgledati, ako će makar delić sreće prozreti do njega, jer on ima slobodu rada, verujem da onda vredi boriti se. Još više doprineti i proširiti pravo koje je pred nama, sprečiti delovanja koja se njemu protive. Prava ni u kom vidu ne mogu biti oblici onog što bi nas sputavalo, ona su ta koja će nam doneti deo slobode koju zaslužujemo.

Kriterijumi po kojima su baš ovi eseji najbolji

Pisanje, kao način izražavanja svojih misli, emocija, stavova i ubeđenja jeste dar koji ne poseduje svako. Preneti svoje misli na papir zahteva iskrenost, prvo prema sebi. Ukoliko se napisano podeli sa drugim ljudima, onda to znači da, pored iskrenosti, posedujemo i veliku hrabrost. Dakle, radovi koje ste pročitali su ove godine bili najiskreniji, najhrabriji i najbolji.

Članovi žirija

prof. dr Sanja Škorić, predsednik žirija, Dragan Marković, književnik i Uroš Kerac, advokat.